Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Pro­mje­ne su če­sto po­mi­nja­na ri­ječ u Cr­noj Go­ri i nje­nom okru­že­nju. Ta ri­ječ je i slo­gan ne­za­do­volj­nih na sve če­šćim pro­te­sti­ma ko­ji se odr­ža­va­ju svu­da po Cr­noj Go­ri. Ču­je se i na mno­gim dru­gim vi­do­vi­ma, gra­đan­skog ot­po­ra: pro­mje­ne!
Sve broj­ni­ji na­rod­ni pro­te­sti su odav­no zna­ča­jan dio isto­rij­ske pro­šlo­sti Cr­ne Go­re. I sa­da­šnja vla­da­ju­ća gar­ni­tu­ra je do­šla na sve­na­rod­nom ta­la­su pro­te­sta – pri­je dvi­je i po de­ce­ni­je.
Uvi­jek su pro­te­sti ima­li svo­ju mo­bi­li­za­tor­sku pa­ro­lu. Pr­vo­bit­no je to bi­la slo­bo­dar­ska, za­tim an­ti­fa­ši­stič­ka, pa an­ti­bi­ro­krat­ska. Za­bi­lje­žen je i stu­dent­ski pro­test. Pa pro­te­sti đa­ka – ma­tu­ra­na­ta. I ta­ko re­dom se do­šlo do pro­te­sta pro­tiv kri­mi­na­la i ko­rup­ci­je. U su­šti­ni su to pro­te­sti za bo­lji ži­vot, ko­ji je sve te­ži i si­ro­ma­šni­ji. A ne ta­ko dav­no bi­la je mo­bi­li­za­tor­ska iz­bor­na pa­ro­la – Za bo­lji ži­vot. Do­bro osmi­šlje­no, jer ni­ko ni­je pro­tiv bo­ljeg ži­vo­ta!
U sva­kom slu­ča­ju gra­đa­ni su pro­te­sti­ma iz­ra­ža­va­li svo­je ne­za­do­volj­stvo zbog sta­nja u kom se oni na­la­ze. Op­tu­ži­va­li su svo­je li­de­re i svo­je stran­ke ko­ji­ma su da­li glas na iz­bo­ri­ma. A sa­da im oni ša­lju po­ru­ku: Pro­mje­ne su unu­tra­šnja stvar stra­na­ka na vla­sti. Ne do­zvo­lja­va­mo da nam ne­ko sa stra­ne – iz­van na­še stran­ke – dik­ti­ra bi­lo ka­kve pro­mje­ne.
E, pa u ime to­ga pre­va­re­nog na­ro­da – va­lja re­ći – ni­je baš ta­ko. Pro­mje­ne pa i ka­drov­ske, u svim stran­ka­ma – vlasti i opo­zi­ci­je – i te ka­ko se ti­ču po­lo­ža­ja na­ro­da. Za­to se o tim pro­mje­na­ma – pi­ta na­rod. I vlast i opo­zi­ci­ja su na­rod­ni. Za­to su pro­mje­ne ži­vot­no pi­ta­nje na­ro­da: bez do­bre opo­zi­ci­je, ne­ma ni do­bre vla­sti. Po tom osno­vu, ni Skup­šti­na ni Vla­da ni­su „nji­ho­vi“, već „na­ši“. Na­ma i ni­ko­me vi­še oni mo­ra­ju da po­la­žu ra­čun za svoj rad. Jer se taj rad ti­če na­šeg ži­vo­ta. Da­kle – vlast je na­rod­na i ka­da je – ne­na­rod­na. I na­rod mo­ra da se pi­ta – a ne stran­ke, bi­lo da su na vla­sti ili u opo­zi­ci­ji. I one su na­rod­ne, jer smo mi u nji­ma. I ka­da sud­ski or­ga­ni ot­kri­va­ju pro­ne­vje­re i dru­ge ma­ri­fe­tlu­ke – ni­je ni to sa­mo sud­sko pi­ta­nje. Jer po­kra­de­ne su na­rod­ne pa­re.
Ovu pri­ču do­bro zna­ju oni ko­ji se pro­ti­ve pro­mje­na­ma i ko­ji sma­tra­ju da su ka­drov­ske pro­mje­ne unu­tar­stra­nač­ka ra­bo­ta. U obr­nu­tom smi­slu i stran­ke na vla­sti mo­ra­ju bri­nu­ti o svim gra­đa­ni­ma bez ob­zi­ra na nji­ho­vu po­li­tič­ku opre­di­je­lje­nost – oni su gra­đa­ni Cr­ne Go­re, a sva­ka vlast mo­ra bi­ti vlast na­ro­da.